Изабране песме

Једно дрво у даљини

Када се родих отац засади дрво, танак прут
крај прага. У завичају
цветањем кад га искити први род,
један далек,
с нарамком у руци, указа се пут.

За мном осташе маглине
и пси да лају
на месец у висини замрзнут,
мој сребрни брод
што осветљава покрајине.

Сад дрво је скоро у шуму израсло, ја у човека
коме време што узме не враћа.
Виђамо се ретко, тек
од раздаљине
да се не отуђе браћа.

Не знам шта је, ал кад се сретнемо
два нема лелека
покидају нам грла. Тако увек
у заборав река
ветром лишћа отпутујемо.



Као лишће труло

Велике очи у светлости отвори
и читаво лето заћути.
Тишина ће у твом сну да догори
све што ватра слути.

На мом небу већ једном усни
што се под сунцем не збива.
Осмехом ми живот запљусни
који те у грчу открива.

Па из ватре тихо нестани
као ово лишће труло.
Кроз мене ће ронити дани
за свим што је потонуло.

За тобом ће ветрове све више
слати да те у цвет врате.
Али гласом твојим никада више
неће моћи да се обогате.

Једини ћу надалеко знати
у ком те воћу још има.
И светлије ћу те узимати
из црне чаше дима.



Милост

Тако си добра! Твоје ме крило
са дна вира на спруд днева износи,
онај где у трен заживи што се снило,
а не знам одакле си, ни ко си?

У тебе гледам као да освићем
и видим како волшебник на харфи свира
поредак ствари васпостављен свежићем
из кога блеска промисао свемира.

Тако си добра! Твоја ме душа
изнова придошлог покрива дахом благости
док се отапа зима и њом налива суша,
а не знам одакле си, ни ко си?

У тебе гледам као да освићем
и видим то што музика ствара -
градове у заснивању пред открићем
велике милости која се отвара.

Тако си добра! Твоје ме крило
лахором васељене к целову узноси,
тобом се вино истине у пехару опило,
а не знам одакле си, ни ко си?



Црна мачка

. Софији у спомен

1

Сад смрт из ока сенком вири
у преостали крајолик света
иако се душа са издајом не мири,
већ би у друго време да ушета.
Сад смрт из ока сенком вири.

Живот се за паукову нит држи
док низ себе проклизава
и с рукама у небу из саме сржи
жегом последњу кап усисава.
Живот се за паукову нит држи.

А смрт из корена жилу чупа;
зјало ништавила кртичје ради
маром од кога се крши ступа,
пчелињак овошта и сач охлади.
А смрт из корена жилу чупа.

И реч душа не изрече покудну
за такав живот што собом га озрачи,
тако ко медаљу да му постхумну
за ревер после свега прикачи.
И реч душа не изрече покудну.

А смрт се шуња као мачка
спремна на скок мада преде,
док живот суочен и без зрачка
одлази на прстима косе седе.
А смрт се шуња као мачка.

И само душа - згнан миш дрхти
пред спознајом свег бескраја,
у чијем ће зеву лептир крхки
опрашити цвет, ал црног сјаја.
И само душа - згнан миш дрхти.

2

Дотежала је бољка изнутра
као жижак јапију круни.
О, хоће ли оданити сутра,
ил ће сенка око да испуни?
Дотежала је бољка изнутра
као жижак јапију круни.

Пролеће јој оцвалом граном
кроз прозор маглу с чела скида,
а она би у бехар ногом изданом,
њим невид-рану да извида.
Пролеће јој оцвалом граном
кроз прозор маглу с чела скида.

Црна фурија се уоколо шуња,
из непостоја вири на врата.
Шири се воњ из њенога гуња
и за ствари као иње хвата.
Црна фурија се уоколо шуња,
из непостоја вири на врата.

Чекају тишине бели застори
и живот о конче тек дрхне,
а она би реч да изговори
пре него лептир из уста прхне.
Чекају тишине бели застори
и живот о конче тек дрхне.

Много шта ће с њом да свене,
али ће нешто и остати
и отиском душе из успомене
овим светом да узлати.
Много шта ће с њом да свене,
али ће нешто и остати.



У нас

У нас не мањка чега није -
из ничега се наврши и прелије!

У нас погинули никад није пао,
тек у звезду на небу се загледао.

У нас обично од трпезе у рат оду
као на извор по хладну воду.

Из рата се врате мртви ил живи,
као да су били за машином, ил на њиви.

У нас све је како другде није -
умре се само кад те твој убије!



У авлији стаза

Читав живот том стазом у авлији
одлазио си и враћао се,
дочекивао и испраћао. Ал никада још
не подиже јој чашу
вазда у пречем послу.
А украј ње си пекао ракију,
цедио вино
и окретао ражњеве,
с њеног длана гласио принове. Њој
не допаде ни капља, ни залогај, њој
која тобом преко својих леђа
спаја претка и потомка.
Твоје живећи кораке
трипут је досад
од прага до капије
оптрчала земљу и небо.
Још уместо тебе
кад оноћа,
обиђе њиву, стоку
и виноград. А јутром,
прва те испод шљиве
дочека
птицом на грани
и водом у бунару.



Украј језера

Ту се огледа небо у језеру
и расте Попова шума понад, високо.
Живот је доведен на људску меру
из кога бљеска рибље око.

Ту се све само себи открива
где цикне лисица, заскичи фазан.
Одавде свет што се иза брда збива
изгледа туђ и ко узаврели казан.

Ту се с дрвећем и собом разговара,
милује чокот, а мука и сумор,
наиђу ли, док се ватра проџара
с пепелом оду као с леђа умор.

Ту се Попова шума јутром нађе
над језером, како лице мије.
Навечер и сунце згорело сађе
жедно воде живе да се напије.

Ту и кише кад се сморе стигну;
Облаке с рамена спусте на земљу,
шатор ониско подигну
и предахњују, па задремљу.

Ту зима бане, бело злато
ко прапорци узвечи, одасвуд запрши.
Кадикад дивљих гусака окаснело јато
на шљивар се, пресамићен, скрши.

Ту ничега изван природе
и време не пројури у трци с добом.
И док га на другу страну намисли воде,
овде је човек вас дан са собом.

Ту су се сакупиле даљине
и хитро звере у грму вреба ловка,
напета ко сам прст судбине.
А језером уместо лађе - пловка.



За таквих дана

За великих пошасти у роду
које наиђу однекуд ко губари,
идеш самоме себи у спроводу.
А из леса душа ти крвари.

Од кочије која терет свети
ка месту укопања ил васкрса
тегли, ништа се не види, светли
само звезда - жишка усред прса.

За таквих дана пуних сумора
кад се стадо у дрхтају збије,
спуштају лес на дно мора,
а из њега твоје срце бије.



Са змијом под главом

Лежим са змијом под главом,
ту где сам се у године скрио
и покривен оном љутом травом
друкчију сам збиљу уснио.
Лежим са змијом под главом.

Тако ми је лепо! Не буди ме,
ти што одоцнели навијаш сат,
ма умро! Ако си, Смрти, црно име,
то што сним - ја ти узваник и сват.
Тако ми је лепо! Не буди ме!

У сан сам се издомио, у шаш,
као звере кад трагове замеће,
а она што љуби, добро знаш,
ни уснулог те издати неће.
У сан сам се издомио, у шаш.

Тако ми је лепо! Не буди ме,
ти што сенком заклањаш свет,
ма умро! Ако си, Смрти, црно име,
то што сним - доткај свој плет.
Тако ми је лепо! Не буди ме!

Милост за онога с даљином
преко чела кога облаци скрише
да на небу спи дубоким сном;
благост му на лицу, тише!
Милост за онога с даљином.

Тако ми је лепо! Не буди ме,
ти што велики отвараш зев,
ма умро! Ако си, Смрти, црно име,
то што сним - теби овај пев.
Тако ми је лепо! Не буди ме!

Лежим са змијом под главом,
ту где сам се у године скрио
и покривен оном љутом травом,
друкчију сам збиљу уснио.
Лежим са змијом под главом.



Река

Док река протиче
сенка се тог пута
живота дотиче,
хладна и скрајнута.

То игра се збива
почетка и краја,
У којој се скрива
семенка бескраја.

Таложи се негде
одавде однето,
да се не досегне
тајнама уклето.

Тек остане оно
што по мери свеће
не бије му звоно,
већ сја кроз столеће.

А река протиче
мутна или плава
и са њом замиче
све што се дешава.